Напуљски дипломата, Марио Лигуори

Марио Лигуори је рођен у Италији 1976. године. Дипломирао је компаративне језике у Напуљу, а мастер и докторске студије на Филолошком факултету у Новом Саду.  Пише на италијанском и српском, а поред ова два језика говори и словеначки, енглески и шведски. Страствени је путник, боравио је у више од тридесет земаља. Предаје италијански језик на Филолошком факултету у Новом Саду. Аутор је дела Прва љубав које је доживело велики успех у Србији (нисам читала).

Главни лик овог дела, млади Италијан који је завршио факултет политичких наука у Напуљу, добија понуду од Министарства спољних послова да стажира у Амбасади Републике Италије у Београду у трајању од најмање годину и по дана. С друге стране, у његовој породици очекују да ће се он ускоро прихватити руковођења породичном фирмом и на ову понуду гледају с резервом и са мишљу да ће се након стажирања он ипак одлучити да се врати у родни крај.

Кроз цело дело главни јунак се налази у процепу између два изазова: Напуљ или Београд, породични посао или дипломатија, разум или емоције? Зашто уопште Београд? Зашто га је живот (или неко други) ставио пред оваква искушења?

Као студент је 1999. године учествовао у демонстрацијама против бомбардовања Србије и у сукобу са полицијом добио је врло јак ударац пендреком по леђима.  Сећајући се тог догађаја он се пита да ли су га, можда, намерно послали баш у Београд због тога, иако зна да је то мало вероватно јер га тад нико није идентификовао. Београд је главни град неке заостале земље у Источној Европи и по мишљењу многих Италијана земља коју треба заобилазити у широком луку. Управо га и његов најбољи пријатељ Ренато,са којим води високоинтелектуалне разговоре углавном о политици, али и о филозофији и животу уопште,  пита зашто жели тамо да иде кад код куће има сигуран посао и обезбеђену будућност.

Са двадесет седам година човек је млад и жељан искушења, упознавања нових људи, култура и обичаја и управо зато он и одлучује да прихвати понуду и долази у „мрачан, хладан и опасан“ Београд. Са собом доноси рукопис који му је на самрти поверио његов деда да га објави. То дело је написао његов најбољи пријатељ Ђулио Морари, свестрани интелектуалац и писац. Пошто није имао ни жену ни децу, тај рукопис је поверио свом најбољем пријатељу када је и сам био на самрти са молбом да се постара да угледа светлост дана. На крају тај рукопис под називом Напуљ без сунца доспева у руке нашег младог дипломате а у њему се налази један свестрани приказ Напуља и Наполитанаца. Читајући овај рукопис, и сам се упознаје са нечим о чему му је и деда причао, а то је да је Напуљ „рај у коме обитавају ђаволи“.

У Београду се, наравно, осећа као странац, усамљен је и носталгичан, упознаје Србију и Србе и представља нас на сличан начин као и сви странци који проведу мало времена са нама и увиђа изразите сличности са Наполитанцима. Можда не као Арчибалд Рајс, али на исто реалан начин он стиче слику о Србима, или можда прецизније да се изразим о Београђанима, јер нема ширу слику о нама, схвата да су то људи који су весели, темпераментни и брзо падају у ватру, воде рачуна о спољашњем изгледу, посебно жене, воле добру храну и пиће, а као аперитив пију ракију (иначе се у Италији као аперитив пије вино, а после ручка можда ракија). Упоређујући прошлост и садашњост, Напуљ и Београд, стално је у дилеми шта да ради. Када упозна лепу, младу, образовану Београђанку, која је сасвим случајно плавуша, а Талијани су луди за њима, он ипак одлучује да остане у земљи у којој му је срце, а посао и родни крај препушта другима.

Роман се завршава епилогом из којег сазнајемо да је дело које му је деда оставио у аманет објавио, а да је плод његове љубави са Београђанком лепа Јована која мами уздахе младих Наполитанаца.

Поред описа Београда, а посебно Храма Светог Саве, којем се диви и са којим у својој усамљености разговара, у делу се истичу и друге особености наше земље, а од писаца посебно Црњански који је и сам боравио у Напуљу и писао о њему, што нашег главног јунака, који нема име па морам стално овако да га куцам, посебно импресионира, јер иначе мисли да Срби слабо познају Напуљ и Италију испод Рима, а да имају доста сличности са њим.

Роман сам читала с прекидима и јако тешко због бројнох обавеза. Иако није обимно дело, мање од 200 страна, на крају сам га смандрљала само да бих га завршила. Мислим да заслужује бољи третман од тог, али шта да се ради. Кад стално остављате књигу и после јој се враћате, немате исти утисак него кад је прочитате „у цугу“. Због ових околности, не знам колико је реална оцена коју јој дајем.

Оцена 4/5