Суђаје и фурије, Лорен Гроф

Ух, ух, ух... Врло чудна књига, благо речено. Није ме толико привукао наслов колико опис књиге на корицама: књижевно ремек-дело које се вешто поиграва очекивањима читалаца (ово је тачно). Осим што је бриљантна вивисекција брака (!?!), овај роман је и портрет партнерства из пера једне од најбољих списатељица своје генерације.

Ја то стварно не знам, можда и јесте, не желим да се мешам у суд оних који то знају да оцене боље од мене, али искрено могу рећи да је ово најгори роман који сам у животу прочиатала. Исправка, који нисам прочитала до краја иако сам се заиста трудила. Заправо, прочитала сам првих педесет и нешто страна од укупно 408 (!!!!!) и одлучила да прекинем јер нема апсолутно никаквог смисла губити време на небитне ствари.

Лорен Гроф је написала три романа, а  овај је био номинован за Националну књижевну награду у категорији прозе. Можда заиста свако ко напише књигу од преко 400 страна треба да добије неку награду без обзира на квалитет самог дела. А ово дело у првих 50 страна изгледа овако:

Лото и Матилда су млади брачни пар који се венчао после свега неколико дана познанства.  Лото је син Антоанете и Гавејна који су се упознали пре двадесет три године на Флориди. Она је кренула на студије, али је у возу одлучила да настави пут Флориде и тамо почела да ради у стриптиз бару као сирена. Године су пролазиле, њеној раскошној лепоти се многи дивили, али она никако да нађе мужа. Одједном се појављује Сали, девојка која је побегла од куће и брата милионера (?) у жељи да доживи ваљда неко самостално искуство и почиње ту да ради као помоћна радница (??), брише прозоре и чисти акваријум. Кад јој брат дође у посету, а изгледа неугледно, запуштено и смотано (???) и не може себи да нађе жену, заљубљује се у сад већ 34-годишњу Антоанету и они се венчавају и добијају сина. Након петнаестак година Гавејн изненада умире, а Антоанета сазнаје да је поново трудна ?!?!! Рецимо да је тада имала већ 50 година, зар не? За све то време Сали, Гавејнова сестра, као да нема свој живот већ јој служи као помоћница и чува јој децу. Лото одлази у интернат, па на студије (овде ми је пажња већ тотално попустила), да би упознао гомилу људи и прошао кроз силне неке ситуације и на крају се венчао са том Матилдом и то пре педесете стране.

Читала сам још мало после тога, али небитно је. И ово што сам написала је излишно. Можда није требало ни да споменем ово дело, али изгубила сам читав дан покушавајући да га схватим, и ово је моја освета.

Прво, роман је пун нелогичности. Догађаји и ликови се нижу као на траци, без икакве карактеризације и смисла. Једино сазнајемо да је Лото у хороскопу Лав, а то доста говори о њему, што је коментар наратора! Стил је телеграфски, кратке и бесмислене реченице: „Врућина. Жене с рибљим реповима лелујају у прошараном зеленилу. Било јој је суђено“. Све некако подсећа на љубавни викенд роман, само што су и такви романи много бољи од овог гигатронског љубића. Поређења се граниче са здравим разумом. Описи такође.

Мантил јој се раздвојио откривши бутине налик слатким ружичастим анђелчићима. Практично с крилима. „Ох, Лото“, рекла је Матилда, а њен дах од кафе помешао се с његовим дахом мртвог бизамског пацова...“

Не знам да ли је због лошег превода, али мени ово не делује нормално. Овде сам једноставно прекинула.

Оцена 1/5