Зовем се Луси Бартон, Елизабет Страут

Елизабет Страут је америчка књижевница рођена 1956. године и добитница је Пулицерове награде за роман Олив Китериџ. Позната је и по делима Остани уз мене и Ејми и Изабел (по којем је снимљен и филм са Елизабет Шу у главној улози).

Ово није обимно дело, састоји се из 150 страна на којима у оквиру краћих глава Луси Бартон говори о свом животу присећајући се појединих догађаја пре свега из свог детињства и ране младости. Ти догађаји су свакако оставили велики траг у њој и она их спомиње углавном кроз призму својих осећања. Саме догаћаје не описује превише, даје нам назнаку о томе шта се десило у неким тренуцима њеног живота, али се више фокусира на то како се тада осећала. Та осећања су помешана, од страха, несигурности, равнодушности до разочараности, усамљености и немоћи.

Цео роман прати извесни меланхолични тон који нас не напушта до самог краја романа. Иако је главна јунакиња дела успела да победи своје страхове, да превазиђе све препреке које јој је живот наметнуо и оствари се као жена, мајка и уметница, осећај неке тескобе и питања да ли је могуће да неки људи заиста тако живе и могу да буду сурови према својој деци не напушта нас до самог краја романа. Чињеница је да су трагови несрећног детињства видљиви у њој и у тренутку када је већ у средњим годинама и управо зато она и пише ту причу исповедног карактера да би објаснила, више себи него другима, зашто је све то тако морало да буде.

Центар њене приче је боравак у болници осамдесетих година прошлог века када је због компликација насталих операцијом слепог црева морала да остане у болници око девет недеља. То је био врло тежак период за њу јер је била одвојена од деце и мужа и осећала се врло уплашено и усамљено. Управо тада кад јој је било најтеже у посету јој долази мајка и остаје са њом целих пет дана. Та посета, потпуно изненадна и ненајављена, не би била нимало чудна да она са мајком годинама није била у контакту. Њена породица је увек била врло сиромашна и мајка сигурно не би могла сама да плати авионску карту и долети из Илиноиса у Њујорк да је њен муж није позвао и замолио да дође својој ћерки у посету. Он јој је платио карту и све трошкове. Како ју је изненадила својим доласком и пет дана преседела на једној столици, одбијајући понуде болничарки да јој донесу лежај, тако је и изненада након тог времена рекла да мора да се врати кући. Луси остаје у болници сама још пет недеља размишљајући о томе колико јој је присуство мајке пријало и срећна због тога што су се помириле и виделе. Годинама након тога она одлучује да напише роман о томе.

Из њених сећања на детињство схватамо да је Луси живела у једној од оних америчких породица које су изопшене из свега, на коју се гледа са неверицом и чуђењем, а које су тако, чини ми се, карактеристичне за америчко друштво. Отац, мајка и троје деце живе у једној гаражи која нема ни основне услове за живот, рачунајући на купатило, грејање и сл., а светлост је долазила само са једног прозора. Зими је било толико хладно да Луси често од хладноће није могла ни да спава. Ту су све заједно радили, и спавали и јели и кували и зато је Луси често остајала и после часова у школи да би читала и грејала се. То су јој у школи допуштали јер су знали из какве породице потиче. Била је добар ђак и успела је после да оде на факултет добивши њихову стипендију. Тако се спасила из нездраве средине, после неколико година се удала и са мужем отишла у Њујорк, где су основали своју породицу. Луси је одувек волела да чита и била је уметничка душа па након неког времена одлучује и сама да постане списатељица. Након неколико објављених прича по магазинима добија жељу да проговори о сопственом животу и тако настаје ова прича.

Док је била мала, сви су је у школи избегавали јер је била прљава. Исто тако и њену старију сестру и брата. За њих су говорили да „заударају“ и она то врло сликовито описује. То што нису имали пријатеље и што се ни са ким нису дружили делује као да њој није падало тешко. Описујући тај период свог детињства, Луси се чини као особа која је свесна свог порекла, своје породице и то прихвата као непобитне чињенице. Они су такви и то је то. Она је знала какав утисак остављају на друге, али нису желели, или вероватно нису могли да се промене.

У самој породици није постојала никаква блискост. Она о својим родитељима није знала готово ништа, а то потврђује чињеница када је свог будућег мужа, по пореклу Немца, упознала са њима, очево лице се тако згрчило у чудну гримасу да је свима било непријатно. Разлог томе је што је њен отац учествовао у Другом светском рату и тамо је у некој изненадној ситуацији с леђа убио два млада Немца, скоро децу. То је оставило трауме у њему од којих се никада није опоравио. Луси о томе није знала ништа и мајка је критикује што их није претходно упозорила пре него што је довела свог вереника у госте.

Такође, са мајком није имала никакав ближи однос. Звук њеног гласа ју је увек нервирао и у болници се чудила колико јој је њен глас пријао и колико је волела да слуша њене приче. Мајка одаје утисак једне тврде и строге жене која својој ћерки никада није рекла да је воли и само показивање осећања јој је падало невероватно тешко. Али ипак она због своје ћерке прелази авионом пола Америке и проводи време крај њеног „узножја“ на столици, у врло неудобном положају, на којој ухвати по неку дремку. То је жена која је навикла на суров живот и која одбија да је било ко мази. Њих две разговарају о људима које заједно познају, углавном о рођакама и комшиницама које су се развеле од својих мужева, али ниједном је мајка није питала како је њој у браку и како су јој деца. Тиме јој даје до знања да њеног мужа и даље не прихвата и да њену породицу одбија. Оне не говоре отворено о себи, иако Луси то покушава. Она би да се зближи са мајком, бар сада, кад је одрасла, али њеној мајци је то непознат терен и тада она само заћути.

Стил приповедања је у неким тренуцима једноставан, реченице су кратке, хладне, налик на неки извештај:

„Камион. Повремено ми дође толико јасно да се запањим.Прозори прекривени прљавштином, накривљени ветробран, прљава контролна табла, задах дизела, трулих јабука и паса. Не знам у бројкама колико пута сам била закључана у том камиону.“

Камион је место где је она била често затворена по казни или кад није имао ко да је чува. Сећа се још и догађаја када је њен отац натерао њеног брата да у ципелама на штиклу и женској одећи прошета по граду јер га је ухватио како облачи женску гардеробу. Првог дана мајчине посете Луси сазнаје да јој брат спава понекад у штали са свињама које треба да буду закољене и да воли да чита дечје књиге. Једини он се није оженио, док јој се сестра удала и има петоро деце. Луси је за њих увек била одметник, неко ко их је издао, напустио, ко се спасио и зато су је потајно мрзели.

Можда зато што није добијала никакву нежност у детињству, она сваку туђу наклоност меша са љубављу, па тако воли доктора који јој редовно долази у посете и његову професионалну бригу за њу посматра као неку посебну везу коју имају само њих двоје. Потајно је заљубљена у комшију Џејмија за кога тек касније сазнаје да је био геј и да је умро од сиде док је она била у болници. Он је увек био љубазан према њој и увек би лепо причао са њом.

Кроз своје приповедање Луси неколико пута спомиње и неке друштвене или историјске трауматичне догађаје, као што су сида, тада још нова и страшна болест, Други светски рат и погром Индијанаца. Осећа велику жалост због тога, понекад и кривицу, мада су ми ти делови некако чудни и не уклапају ми се у слику о њој јер немају никакве везе са њом, осим што јој је отац учествовао у рату, а Џејми умро од сиде и тада су се људи који болују од ове болести могли видети често на улицама. Она признаје да је то лично погађа и да не може да поднесе њихову патњу. Однос према Индијанцима ми је помало извештачен и плитак као и најгори тренутак у роману који ме је потпуно разочарао, а то је напад на куле близнакиње. Ту је све пало у воду.

„Чула сам Бекин повик: „Мамице!“ Други авион је ударио у другу кулу и кад сам потрчала да видим због чега је крикнула, изгледала је згрануто: увек мислим на тај тренутак. Мислим: то је био крај њеног детињства.“

Мислим, ма дај. Немој да ми то причаш. Каква патетика. То је пред крај романа и потпуно ми је покварило утисак јер опет нема никакве везе са њима лично, са њом поготово, и само је један вишак у целој овој причи. Чуј, крај њеног детињства, како да не.

Осим тога роман није лош, приказује једну необичну везу мајке и ћерке, сложеност односа међу људима,али мене је највише запањила хладноћа стила и то како о најдубљим осећањима може да се говори без емоција и са дистанце. То ми је главни утисак.

Оцена: 3/5