Овде долазе сањари, Имболо Мбуф

Светски бестселер, први роман камерунске списатељице за коју сам у почетку мислила да је мушко јер ми је име тако звучало. Лако штиво за читање, једноставан заплет без много фикција, заправо мислим да је већим делом аутобиографско дело јер се у роману говори управо о камерунским имигрантима у Америци.

Јенде и његова жена Нина дошли су у Америку са намером да ту и остану и остваре амерички сан. Америка је земља снова и могућности где се чуда дешавају преко ноћи. Данас си просјак, сутра, ако те срећа погледа, можеш бити богаташ. Док тако маштају о својој будућности и намери да добију зелену карту, Јенде ради као шофер директора једне компаније у Волстриту, а Нина се школује с намером да постене апотекар (иако је школу напустила са 17 година, наставила школовање са 30 и то у Америци где нема сталну боравишну визу нити финансије за даље школовање, али машта може свашта), и ради као неговатељица, па чак и више послова у исто време. Имају једног сина, а у међувремену добијају и ћерку и сви су изгледи да ће се ту и скрасити и уживати у благодетима америчког живота.

Све се то дешава у време успона Барака Обаме од кога сви много очекују. Док Јенде ради код Кларка Едвардса као његов лични возач, све тече као по лоју. Има добру зараду, лаган посао са доста слободног времена и других бенефиција, а чак успева и своју жену да запосли  као кућну помоћницу Кларкове супруге, Синди Едвардс. Синди је права дама, елегантна, увек дотерана, сталожена и префињена жена која је сачувала племенитост у суровој борби за богатство и овој афричкој породици помаже на много начина – даје им гардеробу, храну, бонус зараде и љубазно се опходи према њима.

Ипак, life is a bitch, долази до светске економске кризе 2008. и Јенде губи посао, његов послодавац Кларк губи свој положај и репутацију због проневере неког новца и оптужби да је користио услуге проститутки, што његову супругу потпуно психички и физички уништава. Она се одаје алкохолу и пилулама за смирење и сваког дана све више копни.

Јенде мора да се запосли као перач судова у ресторану и тај посао му много тешко пада. Већ после треће недеље почињу стравично да га боле ноге и леђа и он коначно одлучује да је ипак право време да се врате у Камерун иако пре тога та опција није уопште била прихватљива. Да би то спречила, Нина не бира средства да остане у Њујорку. Жену која јој је учинила само добро, Синди Едвардс, уцењује фотографијом на којој је потпуно обезнањена од алкохола и пилула и тражи прво посао за свог мужа, а онда и новац. Очајна и беспомоћна, али гневна због таквог безобразлука, Синди јој даје 10 000 долара и избацује је из стана. Уверена да је урадила нешто добро за своју породицу, Нина одлази срећна свом мужу који је гледа као у шоку, пренеражен оним што је урадила жени која им је толико помогла, али на крају ипак прихвата тај новац. Синди неколико недеља након тога умире, сама и депресивна, угушивши се од сопствене повраћке. Породица Едвардс је уништена и потпуно скрхана након овог губитка, али заблудели отац, потпуно посвећен послу и стицању пара, након губитка вољене супруге враћа се породици и одгајању својих синова.

Јенде и Нина ипак одлучују да напусте Америку јер зелену карту неће добити, али Нина успева да понесе све оне маркиране ствари које јој је поклонила сад већ покојна госпођа Едвардс и у свом месту ће важити за госпођу која се уздигла високо изнад свог нивоа и нико је неће достићи. Са новцем који су зарадили и изнудили од својих доброчинитеља живеће као богови у сиромашном Камеруну.

Како се роман приближавао крају, Нина ми је постајала све огавнија и безочнија. На почетку наивна и неискварена, рекло би се, а касније бескрупулозна и у својим намерама пре свега плиткоумна, потпуно ми се огадила. Јенде је позитиван лик са рационалним размишљањима, али без велике могућности да обузда своју шашаву жену, прихвата је као такву јер му је породица ипак на првом месту.

Ово је роман о црначким имигрантима који очекују своја права у обећаној земљи, иако им та права заиста нико не дугује. Остељива тема у време када се и Европа сучељава са овим проблемом доласка масе азиланата, тако да нисам могла да будем потпуно равнодушна према њој. Иако заиста мислим да Америка црнцима дугује доста због израбљивања у прошлости, очекивање неког лагодног живота и добру зараду у Америци могу да имају стварно само сањари. Док је радио као шофер, Јенде је уживао у лаком послу и доброј заради. Чим је требало мало да се помучи, одмах је почео да кука и да се жали.

 Ова млада списатељица је хтела да дочара тежак и суров живот људи који долазе из Африке са жељом да нешто постигну у животу, а белци им то не дају, и то могу да прогутају само они који не виде даље од свог носа. Иако мислим да јој то није била намера, спонтано је изнела основну чињеницу о афричком народу, а то је да су велики нерадници који злоупотребљавају правни систем демократских земаља. Сви они који хрле у Европу и Америку желе хлеба без мотике.

Још једна нелогичност ми је запала за око, а то је однос слуге према свом газди. У роману су Едвардсови приказани као окорели и свемоћни богаташи, а црнци као понизне слуге. Мислим да је такав однос био актуелан можда до средине прошлог века, али сада се црнци према белцима више не понашају тако. Вероватно још увек постоји изражена хијерархија у овим односима, али далеко су црнци од тога да своје беле послодавце посматрају као богове и да их тако уважавају. Тај део у роману ми је био мало носталгичан, али опет нереалан.

Све у свему, занимљив почетак, неочекиван једнострани концепт и потпуно досадан расплет. И да, наравно да се роман допао Опри!

Оцена 2,5/5